Ko su “pravi” Beogradjani?

Reci gde si rodjen,pa cu ti reci ko si.

Neretko se na kojekakvim social media portalima povede polemika oko stanovnika Beograda. Proseljacili smo se-posvuda pajseri u Adidas trenerkama i kvazi intelektualci sa sumnjivim diplomama. Ko je za sve to kriv,i da li je influks “migranta” iz ostalih delova Srbije u Beograd,odgovoran za sve sto u ovom gradu ne valja?

Blic je jasno izneo statistike:”Pravih Beogradjana nema vise od 1.000.” Pod “pravim Beogradjanima” podrazujevaju se oni ciji su preci jos pre dva veka ziveli u Beogradu. Udruzenje simbolicnog naziva”Jezgro”,neformalna grupa za okupljanje starosedelaca prestonice, moglo bi da ostane bez clanova jer broj starih beogradskih porodica ne prelazi 300.

Da se delimo,razvrstavamo i cepimo,izgleda nam je u krvi. Prvo smo bili Jugoslavija,pa je to propalo. Drzava Srbija i Crna Gora nije dugo opstala. Izgubili smo Kosovo,klima nam se Vojvodina,a izgleda da ni u Beogradu nisu cista posla. Posvuda se muvaju “stranci” sumnjivih pasosa,koji na oko i mogu da prodju kao Beogradjani,ali cim otvore usta,svaka maska pada. Neki od njih,buduci da su rodjeni u Beogradu,zaista su sjajni glumci,te cak i akcentom mogu da zavaraju neiskusne,ali sramota porodicnog stabla ne promice clanovima “Jezgra.” Postavlja se pitanje-koja je razlika izmedju tih ciji su preci koracali Singidunumom i pridoslica iz manjih gradova,i ko od njih od Beograda pravi selendru?

Po mom misljenju,sve ovo je jedna apsolutna glupost. Beograd je bio (i jos delimicno jeste) smekerski grad,a ne bezvezna kobajagi “urbana” kojestarija. Seljacina uvek ima,i bice ih,a dolaze sa svih strana,pa i iz Beograda. Kakve,za ime Boga,ima veze sto se moja baba rodila u Vranju? Da li me je to sprecilo da zavrsim fakultet? Da li me je,na razgovoru za posao,vranjanski duh moje babe navodio da izvalim neku glupost i iznerviram poslodavca? Problem uopste ne lezi u tome ko je odakle dosao,vec u nama samima. Ako se mi ponasamo kao seljaci,u selendri cemo ziveti,pa sve da nam se i pradeda rodio na Vracaru.

Da se razumemo,ko dodje iz manjeg mesta u Beograd,verovatno ce se na pocetku osecati cudno. Mozda ce i odudarati. Ziv se covek na sve navikne,a ljudi poprimaju navike onih oko sebe. Poznajem osobe koji nisu iz Beograda,a grad poznaju bolje nego ja,pa mi jos i objasnjavaju sta je gde. Dosli ljudi,videli-nije to neka velika mustra. Zive u Beogradu,rade,studiraju,ni po cemu nisu uljezi ni sumnjiva drustvena grupa. Nisu oni problem.

Trubi se o “pravim” Beogradjanima,a sve nas je zaposela manija da grad pretvorimo u Njujork ili neku tako aktraktivnu metropolu. Posvuda kafici sa nazivima “Central Park”, “Manhattan”, “Soho”. I oni sto jedva natucaju engleski mogu da se pohvale da su bili u shoppingu ili su sreli nekog koga nisu dugo videli,pa je bilo bas weird. Sa druge strane,vozaci su bahati,lepe i sredjene devojke psuju kao kocijasi.vristimo jedni na druge u autobusu,odmeravamo se od glave do pete,gradimo jezive “moderne” zgrade,politicari nam igraju kako Zapad svira. I sve vreme se cudimo zasto stvari idu naopako.

Nije dovoljno da sednes u “Central Park” kafic,pa da budes u Njujorku. Urbanost bez kulture-ne ide. Mozemo da izgradimo jos 50 djavolskih kreacija kao sto je Bigz,da skupimo pare za jos jedan most,cak i da udjemo u EU sa svim njenim standardima,dok nesto u sebi ne promenimo,Beograd nece biti Beograd.

Prva promena krece od toga da se ne zagledamo,ne potcenjujemo i ne glumimo da smo “neko i nesto.” Sto bi rek’o Gogolj:”Ne krivi ogledalo ako ti je lice ruzno.” Manje da se razmislja ko je odakle dosao,a vise kako se mi sami ponasamo i da li sopstvenim delima cinimo da Beograd bude jedan kulturan,moderan i jedinstven evropski grad.

I za kraj,jer sam velikudosna,sledi par zanimljivih podataka. Evo gde su rodjeni neki od nasih najpoznatijih mislilaca,pisaca,naucnima i ljudi koji nas cine ponosnim da kazemo da smo Srbi:

Nikola Tesla,inzenjer i pronalazac- Smiljane

Ivo Andric, dobitnik Nobelove nagrade za knjizevnost- Travnik

Stevan Stojanovic Mokranjac,kompozitor- Negotin

Miroslav Antic,pesnik- Mokrin

Mihajlo Pupin,naucnik-Banat

Zasto se prezderavamo tokom praznika?

1. 

Svi vec znamo kako to ide: tokom godine listaju se fitness magazini, posecuje teretana, isprobavaju kojekakvi Etkinsi, muljaju sumnjive corbe i sa nesalomivim optimizmom gutaju Herbafasti. Istina,prokrijumcari se i pokoji burek ili zloslutna Milka u trenucima krize,al’ sve u svemu,nismo losi. Po prvi put u zivotu ulazimo u odecu koja bi i na Twiggy kipela i relativno smo zadovoljni samim sobom. A,onda,niotkuda dodje decembar…

Kao da nam se sam djavo uselio u stomak i svojim poganim rukama nas ka frizideru poterao,zaboravljamo sve predjasnje odluke,sva iskonska obecanja i mukotrpne napore,i od razuma oduzeti,jurisamo u lavirint…HRANE!

Sve pocnje sa prvim zimskim danima,kad je napolju ‘ladno k’o u grobu,pa nam se nigde ne ide. Lenj covek je debeo covek. Frizider je tu,a tu smo i mi-sto da se ne ujedinimo. K’o za inat,u istome periodu krece sezona ajvara,paprikasa, gresnih svinjetina i zavodljivih punjenih paprika. Sarme i cvarci nicu na sve strane,kobasice gde god krenes. I sam Bog bi pred takvim iskusenjem pokleknuo!

Buduci da smo se dobrog dela godina uzdrzavali,govorimo sebi da i najbolji ponekad grese. “Samo jos ovaj tanjir pasulja,a od sutra opet na Etkinsa.” Nazalost,retko ko se tu zaustavi.

Kao pravi Srbi idemo na slave,a sta se na njima desava nije tajna. Domacin se mora ispostovati,pa iz pristojnosti punimo tanjire,a sto nam spakuju,tamanimo brzo da se ne pokvari. Osecamo se sve deblje,srecnije,a bogami i tromije. Visak kilograma ne primecujemo jer i dalje ulazimo u stvari iz fit faze,tako da je i dalje sve OK. Jeste,za sada,ali kad se izmerimo nakon praznika,itekako ce biti belaja.

Problem lezi u dve cinjenice. Prva je da se organizam lako navikava na ono sto mu vlasnik nudi. Druga,porazavajuca,veoma je jednostavna: prozdrljivi smo. Masna hrana coveku prija,a mi,kad osetimo lagani talas zadovoljstva nakon jedne sarmice sa zeljem,ne umemo u njemu da uzivamo,vec zelimo citav okean.

Moguce je da je i stanje u zemlji kakav takav krivac. Autobusi su neredovni,plate male,vlada korumpirana,zgrade stare i prljave-moramo necim da se utesimo. Buduci da nemamo para za skupa putovanja i brendirane satove,biramo dobro poznantu-“maminu kuhinju” koja nam,bar na kratko,vraca osmeh na lice. Ko ce se na ovome svetu opterecivati budalastinama Ivice Dacica,kad moze da pojede serpu baklave?

Da vam ja kazem nesto ljudi. Ovo nije fitness niti “weightloss blog.” Briga mene koliko je “trendi” skinny jeans i sta o svemu misli Snezana Dakic. Neka smo se ugojili! Ljudi smo! Praznici i treba da budu vreme za opustanje,za dragoceno druzenje sa porodicom i prijateljima,i za uzivanje u hrani. Dok god se ne prezderavamo do te mere da moraju da nas voze u urgentni zbog napada izazvanog tonom cvaraka,OK smo.

Kad razmislim ko je veci gresnik-onaj sto je u hladnim zimskim mesecima drhtao i grickao kojekakve wellness stangle,svojim neraspolozenjem unoseci nervozu u zivote dragih ljude,ili onaj sto se posteno najeo,i za Novu Godinu odustao od ultra uske garderobe,jasno mi je da su neki gresi otuzni,a neki jednostavno-ljudski. Amin!